Мартонош у писаним документима се први пут спомиње 1237. године, у вези са једним манастиром по имену Мортинус, који је након татарске најезде обновљен. Приликом обилсака једног властелинског поседа 1335. године се спомињу племићи из Мартоноша. Доласком Турака назив села се опет спомиње, на пример у јуначким песмама познатог мађарског песника-кроничара Тиноди Лантош Шебешћена. Мартонош у ово време више пута је страдало, али је увек обновљено. Познати турски путописац Евлија Челеби овако пише о месту: „Тврђава Мартонош, названа по некадашњем градитељу, је дрвено место, наши су га заузели 1554. године. Има једног заповедника и 15 војника. Тврђава је мала и налази се поред Тисе. Насеље има 150 мађарских кућа и једну цркву.“
Октобра 1686. године Мартонош је ослобођен од турске власти, и утврђење је ушло у саства Потиске војне границе. Око 1750-их година је почело досељавање мађарског становништа, које је наредбом Марије Терезије од 1774. године изједнечано са српском становништвом. Мартонош је некада имао веома повољан положаљ, јер се налазио поред Тисе, али услед промене речног корита је овај положај изгубио.
Мартонош је данас сеоско насеље. Већина становника се бави земљорадњом, гајењем паприке, лука, кромпира. И сточарство је добро развиљено. Занатство има дугу традицију, цехови су основани већ 1826. године. Чувене су мартоношке корпарске радионице, сушионице паприке и културно друштво.
Мартоношка римокатоличка Црква Блажене Девице Марије је изграђена 1776 године. Фреске, које украшавају вркцу су рад суботичког мајстора Антала Сирмаи. Витражи на прозорима приказују свеце краљевске куће Арпадовић.
Православна црква у Мартоношу постоји од 1600. године и посвећена је празнику Преноса моштију св. Николе.

Знаменитости:
Етно Кабана – Нуди могућност приказа живота некадашњег села преко намештаја, алата и прибора, који су били свакодневно кориштени.
Музеј плетених корпи
Спомен кућа