По археолошким налазима на обали реке Тисе, у околини данашњег Рибарског трга већ у бронзано доба је постојала насеобина. Формирање људског станишта је омогућила близина и богатсво реке Тисе, прелаз преко реке и раскрсница западних, јужних и северних путева.
Име Кањиже је вероватно словенског порекла и проистиче из речи кнез, кнежев, али о томе немамо податке на шта се превасходно односило: да ли је значило водоток, поток, или пак седиште кнеза. Од ових основних речи проистичу називи Кенесна, Canisa, Кенесе, Каниса, Кањижа и Kanizsa.
На јужној граници Велебита су пронађени гробна места из бронзаног доба и доба Сармата. Укупно је истражено 108 гробова.
У гвозденом добу (од отп. 1000 година п.н.е. до почетка нове ере) услед келтског освајања територија, Дачани су се кретали према западу. 1971. године су у Кањижи, приликом формирања Главне улице, градитељи пронашли гроб са скелетом из тог доба.
Остаци насеобина из доба Сармата (I-IV век) се налазе у Хоргошу, на узвишењу обале, између Мале Пијаце и Трешњевца као и у Адорјану. Више гробних места је нађено у Кањижи, али и у Хоргошу, и Трешњевцу.
Током владавине Атиле Хунског централно подручје главног хунског племена се простирало уз деоницу тока Тисе на југу данашње Мађарске и у Војводини, а претпоставља се да је престоница била негде између Сенте и Сегедина. У то време, до тад незабележено, велико кретање народа се одвијало у овим крајевима. Легенда каже да се у дворишту Атиле сусретао Исток, Запад и Југ. По веровањима Атилин посмртни ковчег се налази негде на овом делу тока Тисе или пак испод једне од бројних хумки у овом подручју.
Археолошки налази из доба Авара су веома чести на територији општине. Откривено је гробље у Кањижи, на месту данашњег позоришта, и у Хоргошу.
Подручје Кањиже је вековима било на ветрометини историјских догађаја. Доба сеобе народа је обележило освајање ових подручја, настањено Словенима, од стране мађарских племена у IX веку.
Име Кањиже је први пут написано у хроници Анонимуса, безименог бележника краља Беле III. По средњовековним повељама Кањижа је била краљевски посед, а 1093. године је припадао опатији Реда Светог Бенедикта у Панонхалми, заједно са рибњаком Мирот. Уочи татарске најезде – по подацима пописа из 1240. године Кањижа је имала око 135 становника. У доба татарске и турске најезде Кањижа је била потпуно уништена, уместо насеља извори спомињу само земљано утврђење Феулдвар (Földvár). За време сенћанске битке је околину Кањиже обилазио аустријски генерал Марсиљи и израдио карту утврђења Фелдвар, чија копија се данас види на спомен-плочи на Рибарском тргу.
Кањижа се – по повељским изворима – први пут по имену Cnesa спомиње у повељи издате у име (Светог) Ласла I (1077-1095) мађарског краља. Оригинална повеља се чува у територијалној опатији у Панонхалми. Њену вредност доказује да је чувају у сребрној футроли. Повеља осигурава добротворни прилог краља Шаламона (1063-1077), претка краља Ласла на мађарском трону, опатији у Панонхалми.
Марија Терезија (1740-1780) је у уводном делу писма о повластицама спомиње заслуге српских потиских граничара који су се истицали у француским, баварским и пруским ратовима, али и оних који су смели да прихвате успостављање грађанског друштва у пограничном подручју (на војној граници) и нису се иселили из својих домова. У знак захвалности краљица је у 20 тачака регулисала правни статус, административни и привредни живот Потиског коморског округа.
Кањижа је – заједно са Бечејом и Сентом – по трећем писму о повластицама Потиског коморског округа (1800.) постала трговиште. По привилегији коју је значио статус трговишта, вашар у Кањижи се одржава 1. маја и 19. септембра, а недељни вашари се одржавају сваког четвртка (до данас је четвртак пијачни дан у Кањижи).
